Волим да цртам, па то ти је. Сећам се да сам још као предшколац испрва копирао разне ликове из Забавника и бојио их, а касније покушавао и сам да их нацртам. Наравно да је то у почетку било немушто, трапаво, расклимано, све док уз прве савете мог драгог оца Светозара нисам почео оловком да мерим ствари и полако набадам размеру и састављам целину. Претпостављам да ме је то формирало као особу склону реду, димензији, форми, постао сам инжењер још са седам година, а да тога нисам био свестан.
Гледао сам старије како вешто баратају бојицама, мислећи да никада нећу успети да урадим ништа слично томе, а улични сликари на мору су ми били бескрајна инспирација и бесплатна школа. Стојећи сатима стрпљиво иза њих, упијао сам ама баш сваки мајсторски покрет оловком или детаљ при сенчењу и додавању сјаја белим крејоном. Касније сам хватао расположене чланове фамилије и покушавао да опонашам ове магове заната, све док полако нисам почео да стварам солидне цртеже модела. Копирајући безброј пута профиле каубоја и индијанаца које ми је као пример цртао комшија моје нане у Крагујевцу, чувени Мома, сврстао сам га као трећег у ред заслужних за моју љубав према цртању.
Све што сам током основне школе радио било је учење, играње и цртање. Сећам се чак да сам, по повратку од очног лекара где су ми ширили зенице, онако помућеног вида, слеп као шишмиш, седео у соби и цртао битку на Сутјесци, са све ешалоном партизана, топова и немачких авиона Штука. Сутрадан, када ми се се поглед избистрио, смејао сам се флекама и раштелованим цртицама које сам претходног дана жврљао по папиру, мислећи да нешто представљају. Посматрао сам ствари и цртао их, уочавајући тада неке природне законитости као што су перспектива, сенка, композиција, баш као што су то некада давно радили стари сликари.
Гледао сам старије како вешто баратају бојицама, мислећи да никада нећу успети да урадим ништа слично томе, а улични сликари на мору су ми били бескрајна инспирација и бесплатна школа. Стојећи сатима стрпљиво иза њих, упијао сам ама баш сваки мајсторски покрет оловком или детаљ при сенчењу и додавању сјаја белим крејоном. Касније сам хватао расположене чланове фамилије и покушавао да опонашам ове магове заната, све док полако нисам почео да стварам солидне цртеже модела. Копирајући безброј пута профиле каубоја и индијанаца које ми је као пример цртао комшија моје нане у Крагујевцу, чувени Мома, сврстао сам га као трећег у ред заслужних за моју љубав према цртању.
Све што сам током основне школе радио било је учење, играње и цртање. Сећам се чак да сам, по повратку од очног лекара где су ми ширили зенице, онако помућеног вида, слеп као шишмиш, седео у соби и цртао битку на Сутјесци, са све ешалоном партизана, топова и немачких авиона Штука. Сутрадан, када ми се се поглед избистрио, смејао сам се флекама и раштелованим цртицама које сам претходног дана жврљао по папиру, мислећи да нешто представљају. Посматрао сам ствари и цртао их, уочавајући тада неке природне законитости као што су перспектива, сенка, композиција, баш као што су то некада давно радили стари сликари.
Током школовања ме није прошла ова страст, само се вешто уплела у остале активности, као неки добри бршљан и... остала у мени као једна од особина које су ме обележиле за цео живот. Одатле су лагано израсле многе гране у правцу карикатура, постера, презентација, архитектуре, фотографија, прича, каталога, књига, заштитног знака, маркетинга и идејних решења свега и свачега, од брачног кревета до књиге. И даље се упорно трудим да поштујем основна правила Природе: једноставно, функционално, елегантно. Никада нисам разумео апстракцију или уметност која је сама себи довољна.
Пре неколико година сам се коначно сетио да прикупим понешто од бројних ствари које сам обликовао и да их имам на једном месту, није то лоше. Пратећи своју урођену склоност ка реду, радове сам сврстао по групама, желећи да ме подсете на старе ишаране блокове пуне цртежа које сам носио под руком.
Свако добро жели вам
Горан Анђелић
Биографија:
