Деведесетих година су рачунари почињали све више да улазе у канцеларије најављујући крај романтичне владавине оловке. Није ми било тешко да учим нешто ново, па је и окружење графичких програма дошло некако природно и логично. Тако сам и ушао у свет графичког дизајна и штампе, остварујући давно маштану жељу да ћемо једног дана мој другар Пинац и ја имати рекламну агенцију као Алан Форд. Издаваштво је доживело потпуни бум и на тржишту може да се нађе ама баш све, од алтернативних нечитљивих флајера до префињених каталога за неке виртуелне услуге. Мени и даље прија поштовање златних типографских правила и форме коју треба да има штампана ствар, како би остала читљива и разумљива.
Просто је невероватно како нас неке ствари у детињству определе за животни позив, а да тога нисмо ни свесни, све до момента када у зрелијим годинама размислимо о свом животу. Памтим како сам још као дете волео да осетим мирис нове књиге или часописа, без обзира да ли је штампана на врхунском папиру или целулозним отпацима. Ствар је у мирису боје. Насмејем се сваки пут када видим моју ћерку Зоју како гњури по некој књизи и шњофа је затворених очију. Случајност? Не бих рекао.
Просто је невероватно како нас неке ствари у детињству определе за животни позив, а да тога нисмо ни свесни, све до момента када у зрелијим годинама размислимо о свом животу. Памтим како сам још као дете волео да осетим мирис нове књиге или часописа, без обзира да ли је штампана на врхунском папиру или целулозним отпацима. Ствар је у мирису боје. Насмејем се сваки пут када видим моју ћерку Зоју како гњури по некој књизи и шњофа је затворених очију. Случајност? Не бих рекао.